Uroš Pajović

PESMA O MENI
Imam dom,
dvorište,
drvo.
Kućicu na drvetu s ključićem iznutra.
Ispod drveta,
psi laju i mačke oštre kandže.
Na toj visini,
skoro da razumem
zašto je svet takav.

NEKO KO SE PRIBLIŽAVA
Sedeo je na ljubičastoj klupi u dnu brda
i video da mu se neko približava.
Mahnuo je,
u nadi da će jednog dana
postati prijatelji.

PESMA O GRADU
Moj grad je gnezdo.
Velika usna duplja,
poligon,
trkačka staza,
velika deponija.
Blještavi shopping-mall
snova i iluzija.
Fleka na kori zemlje,
proton u molekulu svemira.

REKA
Reka je samo lepa metafora.
Inače, puna je govana,
slabih tačaka,
tumora
i trulog tkiva.
Ona je groblje snova
i sudbina.
Grgoću na njenom dnu ljudske lobanje
i oblizuju se debele ribe.
Uskoro, biće to plastična reka.
I bez problema
dvaput ćemo u istu vodu ući.

DIJALOG SA HERBERTOM
I sad silaze Longobardi
u grad,
umetnuti u skupa odela
sa ženama divnim
i rumenim.
Džipovima potiskuju trotoare.
Njihovi vokali, nazali
kvare
naše pesme.
Ubrzo, postaju pevuckavi žargon,
a Longobardi i njihove žene
gospoda nevidljiva.
Nekada,
Longobardi bi za jedan dan
pojeli grad.
A sad,
velika usna duplja
proguta
za čas
i njih,
i nas.

Uroš Pajović (1993, I razred, I beogradska gimnazija)