Uroš Pajović

PESMA O MENI
Imam dom,
dvorište,
drvo.
Kućicu na drvetu s ključićem iznutra.
Ispod drveta,
psi laju i mačke oštre kandže.
Na toj visini,
skoro da razumem
zašto je svet takav.

NEKO KO SE PRIBLIŽAVA
Sedeo je na ljubičastoj klupi u dnu brda
i video da mu se neko približava.
Mahnuo je,
u nadi da će jednog dana
postati prijatelji.

PESMA O GRADU
Moj grad je gnezdo.
Velika usna duplja,
poligon,
trkačka staza,
velika deponija.
Blještavi shopping-mall
snova i iluzija.
Fleka na kori zemlje,
proton u molekulu svemira.

REKA
Reka je samo lepa metafora.
Inače, puna je govana,
slabih tačaka,
tumora
i trulog tkiva.
Ona je groblje snova
i sudbina.
Grgoću na njenom dnu ljudske lobanje
i oblizuju se debele ribe.
Uskoro, biće to plastična reka.
I bez problema
dvaput ćemo u istu vodu ući.

DIJALOG SA HERBERTOM
I sad silaze Longobardi
u grad,
umetnuti u skupa odela
sa ženama divnim
i rumenim.
Džipovima potiskuju trotoare.
Njihovi vokali, nazali
kvare
naše pesme.
Ubrzo, postaju pevuckavi žargon,
a Longobardi i njihove žene
gospoda nevidljiva.
Nekada,
Longobardi bi za jedan dan
pojeli grad.
A sad,
velika usna duplja
proguta
za čas
i njih,
i nas.

Uroš Pajović (1993, I razred, I beogradska gimnazija)

Milan Radanović

Milan Radanović (1991, III razred, Tehnička Škola „Novi Beograd“)

Severin Žmirić

Severin Žmirić (1991, III razred, T Š „Novi Beograd“)

Damir Spahić

Damir Spahić (1990, IV razred, Tehnička Škola „Novi Beograd“)

Maja Milosavljević

Maja Milosavljević (1993, I razred, Tehnička Škola „Novi Beograd“)

Jelena Živković

KNJIGA KOJU NAJVIŠE VOLIM
Velika snažna tela koja se u trku ugibaju dok se kupaju u sunčevim zracima, oduvek su me zasenjivala. Konji na zelenim pašnjacima podignute ponosne glave, nemirne grive i repa koji u ujednačenom ritmu prate njihov kas, nešto je najlepše i najuzbudljivije što mogu zamisliti. Sa tom ljubavlju prema konjima sam se, mislim rodila, i odrasla.

Jednoga dana, čini mi se, davno, dobila sam knj-igu Ane Sjuel „Crni Lepotan“. Narator je glavni lik — Crni Lepotan. Priča je njegova životna ispovest, potresna utoliko više jer prepoznajemo sudbinu čoveka, i to „malog“ čoveka koji zavisi od raspoloženja i dobrote moćnika koji mu piše sudbinu. A znamo da je mnogo onih čije se sudbine tkaju tuđim pokretanjem niti. Mnogi od nas se često osećaju baš kao i ovaj junak jer kao da su detalj iz nezamenljive slike sa koje bi rado nestali, ali im umetnik života ne dozvoljava. To je spona koja me vezuje za ovo delo, a ne samo ljubav prema plemenitim životinjama. Prepoznavanje sitnica i naizgled nevažnih momenata su one iskre koje čoveka uvlače u književno delo i on počinje da živi kroz udaljene prostore, vremena i junake. I devojka poput mene, obična, iz gradske sredine, ali nežnih osećanja, proživljava u svom pomalo zamišljenom, a pomalo stvarnom svetu patnje i radosti jedne obične životinje. Deci nije sve tako jednostavno i obično. U naizgled nevažnoj priči o konju krije se ceo složen život!

Lepotan, rasni konj, sa pedigreom, menja vlasnike. Njegova životna priča je odrastanje, sazrevanje i shvatanje života sve do starosti. Život je muka uvek uzrokovana susretom sa neljudima, sa zlom, ili je život sreća kada smo okruženi dobrim i plemenitim ljudima. Vremenom se miri sa sudbinom, prihvata je. Njegova dobrota i plemenitost pomažu u mnogim životnim situacijama, pa nam se čini kao da je zbog nje na kraju ipak spasen. Oduševljava me njegova priroda slična ponosnom, uspravnom čoveku koji trpi i prašta, ali ne zbog svoje slabosti već iz svoje nadmoći, jer je praštanje odlika samo velikih.

Knjiga u meni rađa želju da i ja beležim svoja zapažanja o svemu oko sebe. Podstiče me da tražim u sebi i u ljudima oko sebe dobrotu. Shvatam da je potrebno tako malo da budemo srećni, a da nam, najčešće, baš to malo nedostaje ili izmiče, pa smo stoga u večitom traganju i traženju smisla sopstvenog postojanja ili smisla življenja. Život nam nudi obilje tema i izazova, a mi ih grabimo, ponekad proživljavamo, a ponekad pretačemo u reči. Ko zna, možda i moje misli, osećanja, opažanja, strahovanja i radovanja jednog dana dobiju obličje književnog umetničkog dela.





NE MOGU DA SE OSLOBODIM UTISKA
Kiša je, opet, počela da pada. Bez kišobrana, žurila sam da pređem deo puta između hotela „Jugoslavija“ i prvog solitera prema Zemunu. Nigde skloništa. Podigla
sam pogled, osetivši nekog ispred sebe. Udarilo me nešto hladno, snažno u grudi i gorak ukus u ustima jedva je dozvolio da odgovorim na pozdrav. Bila sam svesna
hladnoće kapi koja mi se sa kose skotrljala unutar košulje. Samo je pojačla moju nelagodnost. Stresla sam se.

Na pruženu ruku, pružila sam svoju i nasmejala se. Pomislila sam na mokru ulepljenu kosu, razmazanu šminku. Na njegovo pitanje: „Otkud ti?“, jedva sam se sabrala da objasnim svoj put. Glas mi je podrhtavao. Oči su mi lutale po njemu i jedva sam uspevala da ga pogledam u oči. Osmeh mi je bio sleđen na licu i sve je to moralo izgledati totalno glupavo. On je izgledao potpuno normalno, a njegova usta su tako zanosno izgledala pod malim zracima sunca. Kapljice kiše bi mu skliznule sa trepavice, spuštale se lagano preko obraza i preko usana koje su već malo bile pomodrele. Bio je prelep. Toliko puta sam u mislima doživljavala takav susret, a opet bila sam sasvim nespremna. Bojim se da je sve bilo previše očigledno. Na kratko sam prestala da razmišljam i čula da žuri. Još više sam se nasmajela. Pružio mi je ruku, a ja sam zakoračila i čvrsto ga zagrlila. Neobičan miris njegovog parfema i mokrog tela me opio. Zažmurila sam i udahnula taj opojan miris nemirnog duha. Pogledao me, nasmejao se i produžio.

Nisam mogla da se oslobodim utiska da sam ispala „šlogirano“. Srce mi je lupalo, ljuta sam brisala oznojene ruke i vraćala „film“ ponovo, režirajući nov, drugačiji susret u kome bih izgledala drugačije i rekla mnogo toga što će ostati skriveno u meni.

Jelena Živković (1991, III razred, „Politehnika“ — škola za nove tehnologije)

Marko Cvetković

PESMA O MENI
Živim svoj život između dve strane
gledam u svetlo dok je mrak oko mene
zatvaram oči, skačem visoko
u oblacima tonem duboko
ali sunce beži, brzo kao strela
i tama se oko mene stvara
propadam u ambis svojih reči i dela
dole, u dubinu mora
svako jutro ponovo spreman
uspone i padove ne brojim
bila to ruža ili neman
ja uvek ponosno stojim

„NA BOJNOM POLJU“
Sa milion ljudi stojim na Frontu
Kroz nišan gledam, srce kuca jače
Vidim neprijatelje na horizontu
Kiša počinje, kao da nebo plače...
Prst na orozu spreman je da okine
Strah se u bes polako pretvara
Svaka misao tada se prekine
I đavo moju dušu preuzima...
Dobro, zlo, ne — ovo je izvan toga
Borba za život i domovinu svoju
Pa ipak, svi oko mene mole boga —
Da im glave ne padnu u boju...
Kucnuo je čas za pobedu i žrtve
Na komandu, svi se boriti kreću
Majke će naše žaliti mrtve
Govorim sebi umreti neću, itd.

Marko Cvetković (1991, III razred, Tehnička Škola „Novi Beograd“)

Danijela Nasković

PESMA O MENI
Često moji kažu
da sam dete bez takta.
Idu im na živce
nemirluci moji.
A meni u glavi
bubice kolo vode.
Često padne
kečina ko vrata
i eto kritike
sa strane.
Posle kritike
stolica se greje
dok se ne zagreje.
I tako ja budem
vredno dete.

ŠTA MOJA SESTRA MISLI O MENI
Imam sestru
svaki dan 24h.
Ako mislite da mi je lako:
nije tako.
Kada smo bile malo manje,
nije bilo nade
meni da ostavi
bar kockicu čokolade.
Tata i mama skoro nikada nas
nisu ostavljali same u kući,
sigurno su znali
da ćemo se tući.

KALEMEGDAN
Na tom polju
bitke su vođene.
Mnogi su tada
izgubili živote.
A sada:
sada su tamo crkva,
vojni muzej
i tvrđava.

Danijela Nasković (1993, I razred, Tehnička Škola „Novi Beograd“)

Slađana Bajić

PESMA O MENI
Kada pomislim da je idealizujem
Shvatam da ona idealna nije
A kada poželim da je kaljam i ružim
Život joj činim bezveznim i dužim
Šta da govorim, šta da radim
I šta da mislim o njenom životu koji se tek gradi
Nekad je bolje ne znati sve
Ali ona zna da njen život nije, niti će biti kao pre

SNEG
Dok sija Sunce ja brojim mesece
Dok pada kiša ja brojim nedelje
Dok pada lišće ja brojim dane
Kad pada sneg ja više ne brojim

DOM VAZDUHOPLOVSTVA
Spreman da poleti svakog časa
Prikovan za zidove sumorne zgrade
Osuđen da gleda a ne vidi
I leti a da se nikad ne pomakne
Stajaće tu još mnogo godina
Ispod njega svet će prolaziti
A njegova krila ostaće raširena
I samo će se boja na njemu menjati

TIŠINA MUZIKE
Molim za tišinu jer ona je uteha
Ona koja pažljivo sluša dok nema reči
Ona koja te povrediti neće
Ali neće ti ni jednu lepu reč reći
Molim za tišinu i surovu kišu
Koja lije po meni
Ali ne skida tugu i bol
I ceo svet postaje siv
I počinje da se čuje d-mol
Ali tišina ne nestaje
D mol se tu samo uklapa
On možda želi da tišinu razbije
Ali to mu ne uspeva
I sedim u praznom svetu
Sa jednim uvelim cvetom
U kome nema nitša sem tuge i bola
I čuje se samo tišina muzike

Slađana Bajić (1990, IV razred, Tehnička Škola „Novi Beograd“)