Jelena Živković

KNJIGA KOJU NAJVIŠE VOLIM
Velika snažna tela koja se u trku ugibaju dok se kupaju u sunčevim zracima, oduvek su me zasenjivala. Konji na zelenim pašnjacima podignute ponosne glave, nemirne grive i repa koji u ujednačenom ritmu prate njihov kas, nešto je najlepše i najuzbudljivije što mogu zamisliti. Sa tom ljubavlju prema konjima sam se, mislim rodila, i odrasla.

Jednoga dana, čini mi se, davno, dobila sam knj-igu Ane Sjuel „Crni Lepotan“. Narator je glavni lik — Crni Lepotan. Priča je njegova životna ispovest, potresna utoliko više jer prepoznajemo sudbinu čoveka, i to „malog“ čoveka koji zavisi od raspoloženja i dobrote moćnika koji mu piše sudbinu. A znamo da je mnogo onih čije se sudbine tkaju tuđim pokretanjem niti. Mnogi od nas se često osećaju baš kao i ovaj junak jer kao da su detalj iz nezamenljive slike sa koje bi rado nestali, ali im umetnik života ne dozvoljava. To je spona koja me vezuje za ovo delo, a ne samo ljubav prema plemenitim životinjama. Prepoznavanje sitnica i naizgled nevažnih momenata su one iskre koje čoveka uvlače u književno delo i on počinje da živi kroz udaljene prostore, vremena i junake. I devojka poput mene, obična, iz gradske sredine, ali nežnih osećanja, proživljava u svom pomalo zamišljenom, a pomalo stvarnom svetu patnje i radosti jedne obične životinje. Deci nije sve tako jednostavno i obično. U naizgled nevažnoj priči o konju krije se ceo složen život!

Lepotan, rasni konj, sa pedigreom, menja vlasnike. Njegova životna priča je odrastanje, sazrevanje i shvatanje života sve do starosti. Život je muka uvek uzrokovana susretom sa neljudima, sa zlom, ili je život sreća kada smo okruženi dobrim i plemenitim ljudima. Vremenom se miri sa sudbinom, prihvata je. Njegova dobrota i plemenitost pomažu u mnogim životnim situacijama, pa nam se čini kao da je zbog nje na kraju ipak spasen. Oduševljava me njegova priroda slična ponosnom, uspravnom čoveku koji trpi i prašta, ali ne zbog svoje slabosti već iz svoje nadmoći, jer je praštanje odlika samo velikih.

Knjiga u meni rađa želju da i ja beležim svoja zapažanja o svemu oko sebe. Podstiče me da tražim u sebi i u ljudima oko sebe dobrotu. Shvatam da je potrebno tako malo da budemo srećni, a da nam, najčešće, baš to malo nedostaje ili izmiče, pa smo stoga u večitom traganju i traženju smisla sopstvenog postojanja ili smisla življenja. Život nam nudi obilje tema i izazova, a mi ih grabimo, ponekad proživljavamo, a ponekad pretačemo u reči. Ko zna, možda i moje misli, osećanja, opažanja, strahovanja i radovanja jednog dana dobiju obličje književnog umetničkog dela.





NE MOGU DA SE OSLOBODIM UTISKA
Kiša je, opet, počela da pada. Bez kišobrana, žurila sam da pređem deo puta između hotela „Jugoslavija“ i prvog solitera prema Zemunu. Nigde skloništa. Podigla
sam pogled, osetivši nekog ispred sebe. Udarilo me nešto hladno, snažno u grudi i gorak ukus u ustima jedva je dozvolio da odgovorim na pozdrav. Bila sam svesna
hladnoće kapi koja mi se sa kose skotrljala unutar košulje. Samo je pojačla moju nelagodnost. Stresla sam se.

Na pruženu ruku, pružila sam svoju i nasmejala se. Pomislila sam na mokru ulepljenu kosu, razmazanu šminku. Na njegovo pitanje: „Otkud ti?“, jedva sam se sabrala da objasnim svoj put. Glas mi je podrhtavao. Oči su mi lutale po njemu i jedva sam uspevala da ga pogledam u oči. Osmeh mi je bio sleđen na licu i sve je to moralo izgledati totalno glupavo. On je izgledao potpuno normalno, a njegova usta su tako zanosno izgledala pod malim zracima sunca. Kapljice kiše bi mu skliznule sa trepavice, spuštale se lagano preko obraza i preko usana koje su već malo bile pomodrele. Bio je prelep. Toliko puta sam u mislima doživljavala takav susret, a opet bila sam sasvim nespremna. Bojim se da je sve bilo previše očigledno. Na kratko sam prestala da razmišljam i čula da žuri. Još više sam se nasmajela. Pružio mi je ruku, a ja sam zakoračila i čvrsto ga zagrlila. Neobičan miris njegovog parfema i mokrog tela me opio. Zažmurila sam i udahnula taj opojan miris nemirnog duha. Pogledao me, nasmejao se i produžio.

Nisam mogla da se oslobodim utiska da sam ispala „šlogirano“. Srce mi je lupalo, ljuta sam brisala oznojene ruke i vraćala „film“ ponovo, režirajući nov, drugačiji susret u kome bih izgledala drugačije i rekla mnogo toga što će ostati skriveno u meni.

Jelena Živković (1991, III razred, „Politehnika“ — škola za nove tehnologije)